Lakaza
Lakaze (EC 1.10.3.2) su enzimi koji pripadaju grupi oksidaza plavog bakra . Kataliziraju oksidacije organskog ili neorganskog supstrata i redukcijom molekulskog kisika u vodu, preko mehanizma transfera elektrona:
- .
U suštini, svaki supstrat s karakteristikama sličnim p-difenolu, lakaza može oksidirati. Ovaj enzim može oksidirati organske i neorganske podloge, kao što su metalni kompleksi, ferocianidi, anilini, benzotioli i drugi biološki spojevi koji imaju niži redoks potencijal od 1 V.[1][2][3]
Struktura
Molekula lakaze je holoenzim, dimerni ili tetramerni glikoprotein. Obično sadrži četiri atoma bakra u tri redoks mjesta: tip I, tip II i tip III. Molekulska težina monomera lakaze varira u rasponu od 50 do 100 kDa. To je stabilna struktura zbog visokog nivoa glikozilacije. Njegova struktura je obično opisana kao tri domene tipa cupridoksina snažno povezana u loptastu strukturi u kojoj tipovi II i III formiraju trinukleinski centar (vidi sliku).
Funkcija
Od otkrića lipaza proučavane su funkcije koje ovaj enzim ima u organizmima. U nekim gljivicama i biljkama su važan dio degradacije lignina i u otklanjanju fenol a, koji je toksični nusproizvod ovog procesa. Međutim, takvo ponašanje nije bilo rasprostranjeno jer postoje vrste koje ispoljavaju ove procese i bez prisustva lakaze.
U drugim vrstama gljiva, lakaza pokazuje različite funkcije. U Aspergillus nidulans, Daldinia concentrica i Lentinus edodes, primjerice, poznato je da su ovi enzimi povezani sa sintezom pigmenta. Još jedna zanimljivost je viđena u Schizophyllum commune, gdje je karakteristična lakaza odgovorna za formiranje spora. Na kraju, u poznatom slučaju Botrytis cinerea, ova vrsta gljiva ima vanćelijsku lakazu koja je uključena u patogene procese.
Porijeklo
Lakaza je prisutna u rasponu od organizama od biljaka i gljiva pa čak do insekata i bakterija.
- Biljke: tikva, jabuka, asparagus, papaja, kruška, mango, grah i breskva.
- Insekti: Bombyx, Calliphora, Diploptera, Drosophila, Lucilia, Manduca, Musca, Oryctes, Papilio, Phormia, Rhodnius, Sarcophaga, Schistocerca i Tenebrio.
Donedavno je lakaza bila poznata samo u eukariotskim ćelijama. Međutim, dokazano je njeno postojanje i u nekim organizmima sa prokariotskim ćelijama. Važno je napomenuti da se lakaza, koja se obično koristi za naučna istraživanja, izolirana iz gljiva, kao što su askomicete, deuteromicete i bazidiomicete.[3][4][5][6]
Također pogledajte
Reference
Vanjski linkovi
- ↑ Kornberg A. (1989): For the love of enzymes – The Odyssay of a biochemist. Harvard University Press, Cambridge (Mass.), London,Šablon:ISBN, Šablon:ISBN.
- ↑ Kapur Pojskić L., Ed. (2014): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju, 2. izdanje. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, Šablon:ISBN.
- ↑ 3,0 3,1 Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Ed. (2005): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, Šablon:ISBN.
- ↑ Hunter G. K. (2000): Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. Academic Press, London 2000, Šablon:ISBN.
- ↑ Nelson D. L., Cox M. M. (2013): Lehninger Principles of Biochemistry. W. H. Freeman and Co., Šablon:ISBN.
- ↑ Međedović S., Maslić E., Hadžiselimović R. (2000): Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo, Šablon:ISBN.